Američki nutricionisti nemaju ništa protiv redovnog konzumiranje tune iz konzerve, ali je svakako ne bi stavili na svakodnevni jelovnik. Njihovo neslaganje s učestalim posezanjem za ovim konzervama nema mnogo veze s količinama žive i teških metala koji mogu biti prisutni u njenom mesu, već generalnim odrednicama zdrave prehrane.
Dobro je poznato da je tuna migracijska riba koja može preplivati veliku kilometražu te putem upiti teške metale i živu kao posledicu zagađenja mora. Količine žive neće nestati ni nakon komplikovanog procesa konzervisanja, ali izloženost njenim negativnim svojstvima ovisiće o individualnim karakteristikama pojedinca.
Čak i da suočite dve osobe s istim uslovima – npr. jednoj konzervi od 180 grama oceđene tune dnevno, ne biste dobili identične rezultate. O uticaju žive na ljudski organizam, naime, ovisiće telesna masa pojedinca, opšte stanje organizma, kao i eventualne genetske bolesti od kojih bi ta osoba mogla da pati.
Imajte na umu da se u 100 grama konzervisane tune može naći od 10 do 45 mikrograma žive, dok će ista količina u svežem odresku ove plave ribe – biti dvostruko viša!
Treba znati i da većina plodova mora sadrži određene količine žive, a najčešći uzroci trovanja ovim elementom uključuju sve od problema s probavom, poput povraćanja i slabosti, do gubitka pamćenja. Zdravstveni stručnjaci stoga preporučuju umerenost u konzumaciji.
Panika oko trovanja živom iz tune počela je da se širi oko 2004. godine kada je američka Agencija za hranu i lekove trudnicama, ali ne i generalnoj populaciji – savetovala ograničavanje unosa ove ribe u organizam.
Izvor: Prva
Foto: Flickr
