Edin Škorić je srpski odbojkaš koji je kao deo nacionalnog tima 2001. godine osvojio zlatnu medalju na prvenstvu Evrope. Edin je rođen u Bihaću tamo je živeo do druge godine, a onda se njegova porodica preselila u Zagreb gde su živeli do njegove 16. godine. Imao je divno detinjstvo puno igre, smeha i podrške roditelja. U Zagrebu je zavšio osnovnu školu, započeo srednju školu i karijeru u odbojkaškom klubu “Mladost” a onda je usledila još jedna selidba, u Beograd gde je počeo da igra za “Crvenu Zvezdu” i nakon toga za “Vojvodinu”. Kao formiran igrač i poznato ime igrao je za strane timove u Italiji, Austriji, Kipru, Rumuniji, Grčkoj a jednu sezonu odigrao je i u Iranu. Do 2009. godine je aktivno je igrao odbojku.
Sa bivšom manekenkom Ivanom Škorić ima dvoje dece, ćerku Andreu i sina Aleksu. Kako kaže znatiželja, avanturizam i igra su razlozi njegovog učešća u Survajveru i Farmi. Naravno da je i novac bitan ali Edin tvrdi da on nema primarni motiv. Na Farmu je ušao sam a izašao je u paru sa Jelenom Jovanović.
Ostvaren kao sportista i otac. Živeo je sam od svoje 17-te godine, prinuđen da se snalazi u Survajveru i na Farmi sa manjkom hrane, idealan je sagovornik za našu temu “Restoranski vodič”.
Videli smo na Farmi da si samostalan u kuhinji i da se dobro snalaziš u tome. Koliko privatno vodiš računa o svojoj ishrani?
Priprema hrane mi ne predstavlja problem. Počeo sam da živim sam veoma mlad, sa svojih sedamnaest godina. Odmah sam naučio da kuvam, morao sam da vodim računa o sebi. I danas sam pažljiv kod izbora i pripreme hrane. Otac sam dvoje dece i ako spremam hranu za njih tu sam dodatno oprezan. Trudim se da kuvam zdravo. Uglavnom znam da pripremam sva jela osim “slatkog programa”, ne pravim slatkiše.
Koji su to ukusi i mirisi koji vas podsećaju na period rane mladosti, detinjstvo?
Mislim da svi imamo nešto što nas podseća na taj period života. Meni je omiljeno jelo bilo pečeno pile sa krompirićima. Taj miris sam obožavao. Što se tiče kolača, torti, slabo sam to jeo. I danas nisam neki ljubitelj slatkiša.
Omiljena mesta za izlaske sa porodicom ili prijateljima?
Volim da izlazim po restoranima i da eksperimetišem sa hranom. Nisam nikada išao predaleko u tome. Ali od neke egzotike za ovu priliku bih izdvojio žablje batake. To sam probao i ok mi je bilo. Inače volim našu tradicionalnu domaću kuhinju. Volim začine koje mi koristimo pa i neke druge. I u principu kada pripremam hranu najviše eksperimentišem baš sa začinima. Oni zaista daju taj finalni ukus i mogu jelo da odvedu u potpuno drugom pravcu. Od inostranih kuhinja volim dalekoistočne, poput kineske i japanske. Uopšteno govoreći volim azijsku kuhinju i njihov način pripreme hrane. Mislim da je suši zaista odlično jelo koje na najbolji način reprezentuje ovo o čemu govorim. Preporučujem ga svima koji ga nisu probali. Nemam omiljeno mesto u Beogradu koje bih sad izdvojio ali neka se čitaoci sami raspitaju i nađu nešto po svom ukusu. Ima zaista nekoliko odličnih mesta u Beogradu koja nude izvanredan suši. Ili ako žele da ga naprave sami kod kuće neka nađu recept na internetu.
Mi smo se raspitali za vas, i odabrali smo “IkkiSushibar” koji je prvi pravi Japanski restoran u Beogradu. Ukoliko pak niste u mogućnosti da ga posetite evo recepta pa možete i sami da pripremite Suši za sebe kod kuće:
Pirinač za suši:
5 šoljica pirinča, kratko zrno (vrlo bitno pronaći baš takvo, dobro pretražiti po supermarketima), 6 šoljica vode, 1/2 šoljice pirinčanog sirća, 2 kašike šećera, 1 kašičica soli.
Isprati pirinač dobro u hladnoj vodi da bi se uklonile eventualne nečistoće. Ocediti vodu u potpunosti. Staviti pirinač u 6 šoljica vode u šerpu srednje veličine i poklopiti (potpuno). Dovesti vodu do ključanja na vatri srednje jačine. Ostaviti vodu da vri 3 minuta i smanjiti vatru na minimum i kuvati još 15 minuta bez skidanja poklopca. Skloniti pirinač sa vatre i proveriti da li je sva voda potpuno isparila. Izvaditi pirinač iz šerpe i razvući ga podjednako po dobro nauljenom papiru za pečenje pomoću špatule. Prskati ga sirćem, šećerom i solju i mešati špatulom dok se ne izjednači sa temperaturom tela. Držati pokriveno vlažnim papirnatim ubrusem dok se ne upotrebi.
Riba koja ide u suši bi trebalo da bude najvećeg mogućeg kvaliteta, i to fileti tune ili lososa isečeni na parčiće veličine ~ 1.3 x 7.5 cm. Krastavac i šargarepu potražiti na obližnjoj pijaci. Njih koristite po želji: krastavac i šargarepa nisu obavezni sastojci. Suši ne ide bez soja sosa, ali je bitno da soja sos bude japanski, ni slučajno kineski, korejski ili neki treći.
Originalni vasabi (wasabi) sos se pravi od istoimene biljke i vrlo je ljut. Pošto je dosta skup i gubi na kvalitetu u produženom dodiru sa vazduhom, van Japana se prodaje imitacija vasabi sosa koja se bazira na renu i raznim dodacima koji omogućavaju iste senzorne karakteristike kao prilikom konzumiranja originala. Vasabi sos u obliku praha se takođe može pazariti u bolje snabdevenim marketima.
Na koji način održavaš kondiciju, bavio si se profesionalno sportom dugi niz godina koliko je to na tebe ostavilo traga?
Treniram kada ja to želim. Ranije su mi drugi planirali vreme i to po nekoliko puta na dan. Sada imam tu slobodu da vežbam kada ja to želim. Najčešće je to nekoliko puta nedeljno po sat, sat i po, laganih kardio vežbi. Istina je da profesionalni sport može da ostavi posledice na telu sportiste, najčešće stradaju kosti, mišići, zglobovi. Nemam na sreću tih problema.
Poruka za čitaoce našeg portala:
Ne bih želeo da zvučim šablonski ali veoma je važno biti pozitivan. Život je lep, to treba sebi stalno ponavljati. Blagosloveni smo ovim životom i toga treba uvek da budemo svesni. Ipak ću citirati jednu filozofsku misao za kraj, nju sma čak i tetovirao na sebi, ona glasi: “I to će proći”.
Autor: Dejan Ajduković, Life Content
Foto: www.ikkisushibar.com/en/homepage.html., Life Content
