Raznovrsna ishrana je uslov svakog dobrog jelovnika, pa tako i u vreme uskršnjeg posta. U tom periodu trebalo bi dva puta nedeljno u meni uvrstititi i soju sa proizvodima (sojino mleko, tofu sir, majonez). Prisustvo soje u ishrani je poželjno, zato što je jedina među biljkama koja sadrži svih osam esencijalnih aminokiselina, bez kojih ljudski organizam ne može da živi.
Soja spada u najstarije biljke, koje je čovek počeo da uzgaja. Narodi Dalekog istoka prema njoj gaje veliko poštovanje. Drevni Kinezi su je, zajedno sa pirinčom, pšenicom, prosom i ječmom, ubrajali u “svete biljke” i smatrali hranom za bogove. Ovo nije bez razloga, s obzirom na to da se radi o sadržajno vrlo vrednoj biljci.
Soja spada u grupu leguminoza, biljaka koje imaju relativno visok sadržaj lako svarljivih proteina. Sojini proteini imaju više lizina i izoleucina, u odnosu na sve druge proteinske biljke.
Po količini i vrsti ugljenih hidrata, razlikuje se od drugog mahunastog povrća. Ne sadrži monosaharide, a rastvorljivi šećeri prisutni su u obliku pentoza, heksoza ili dekstrina, ne utiču na nivo šećera u krvi.
Sojino zrno je bogato vitaminima, a posebno provitaminom A i vitaminima grupe B. U dobrom međusobnom odnosu, u soji se nalazi i kalcijum i fosfor, a sadrži i kalijum, gvožđe, natrijum, sumpor, magnezijum, molibden, bor, jod, kobalt i cink. Sojino zrno može da se priprema kao bilo koja druga mahunarka.
Od soje se pravi i kvalitetno brašno, koje se meša sa ostalim tipovima brašna. Od punomasnog brašna može da se napravi sojino mleko, a od njega sojin majonez.
