Kuhinjske čarolije postoje od 2009. godine. Kako se rodila želja da započnete blogovanje i da li ste očekivali veliki broj pratilaca, koje bez sumnje imate?
Na početku svog blogovanja bila sam potpuni laik, nisam ni znala šta me sve tu očekuje, ali korak po korak i ja sam uspela da svojim čitaocima i pratiocima prikažem ono što želim. Želela sam da recepte sačuvam na jednom mestu, da sve to ostane ćerki kad jednog dana poželi da nešto skuva po maminom receptu, jer sveske nisu nešto što mlada generacija želi da “vuče” sa sobom i lista u potrazi za receptom. Broj pratilaca je rastao polako, nije ih ni sada puno, ali mnogo više ih je na FB stranici Kuhinjske čarolije. Taj broj me je iznenadio, ali i naterao da mnogo veću pažnju poklonim uredjivanju stranice i interakciji sa pratiocima na društvenim mrežama.
Publici koja prati gastronomske teme Vaši radovi i recepti su odavno poznati, prvenstveno peciva. Otkrijte nam “tajnu” za pripremu kvalitetnog i ukusnog kiselog testa?
Da, svi me poznaju po dobrim pecivima a ja sam njih najkasnije počela da spremam. Ali, verovatno su geni ti koji su mi od samog početka bili saveznik na tom putu. Volim peciva jer ona ne zahtevaju precizne mere, nije sve u gramima, pod rukom osetim da li je dovoljno brašna i kad je testo dobro izradjeno. Puno recepata koje sam zapisila su sa merama i uputstvima: brašna po potrebi, kocka kvasca, mesiti dok testo ne postane elastično i sl. Naravno, morala sam sve da merim kad sam pisala recepte, da precizno napišem postupak izrade testa, ali sada uvek radim bez mere i po osećaju.
Za dobro pecivo je potrebno vreme, topla prostorija, kvalitetno brašno i puno, puno strpljenja. Najlepši je osećaj kada pogledate u rernu, a tamo nešto raste i širi se onaj poznati miris peciva. Za tako nešto vredi svaki trenutak koji izdvojite i posvetite mešenju.
Ljubav i nostalgija koju osećate prema rodnom gradu s vremena na vreme postanu vidljivi i čitaocima Vašeg bloga. Možete li nam opisati šta, na gastronomskom polju, nudi Bela Crkva? Koja su jela obeležila Vaše detinjstvo?
Bela Crkva je na granici s Rumunijom, u južnom Banatu, okružena Karpatima, u blizini reka Nere i Dunava, sa 7 veštačkih jezera, nezagadjenom sredinom i okružena vinogradima, voćnjacima i plodnim oranicama. Moje detinjstvo su obeležili specijaliteti od mesa: domaće kobasice, čvarci, šunke i puno, puno mesa tokom cele godine. Od poslastica su to bile krofne, štrudle, kifle slane i slatke, sitni kolači i starinske torte od kvalitetnih sastojaka koje su se spremale za Božić, Uskrs ili Slavu. Sve ja to volim, puno toga sam na blogu objavila, ali polako se okrećem zdravijoj hrani. Svoje najdraže često obradujem nekim specijalitetom svoga kraja, tek da me želja mine i da ne zaboravim svoj zavičaj. I uvek kada se setim roditeljskog doma prva slika mi je nedeljni ručak s obaveznom supom i domaćim rezancima, rinflajš, paradajz sos, pohovane šnicle i mamina štrudla s makom i orasima. Te mirise i ukuse nosim u srcu i sećanju.
Da li se radije oslanjate na tzv. bakine recepte ili na ono što pročitate u kuvarima, štampi ili blogovima?
Na početku pisanja bloga redovno sam spremala recepte iz svojih sveski, trudila sam se da sve ono što pamtim obogatim svojom pričom i sećanjima i sačuvam ih kao dokument o prošlim vremenima. Kasnije sam se okrenula bogatoj zbirci časopisa i kuvara, i na kraju internetu koji je neiscrpni izvor dobrih ideja i recepata.
Vaš blog je jedan od onih koji su uspeli da opstanu i postanu mesto za recepte sa preporukom uprkos tome što nije potencirano na fotografijama i stilizovanju hrane. Smatrate li da to potvrđuje kako je kvalitet a samim tim i pouzdanost recepata najbitnija stavka rada svakog food blogera?
Znam da ne plenim fotografijama od kojih zastaje dah, ali se trudim da sve što uslikam bude baš onakvo kako svi svakodnevno serviramo svojoj porodici. Bez puno detalja, akcenat mi je uvek na hrani. Želim da kada neko vidi moju fotografiju hrane poželi da tog trenutka to i proba. Od svojih početaka do danas napredovala sam u slikanju hrane, ali nisam u mogućnosti da ulažem pare u kvalitetnu opremu, pa se trudim da izvučem maksimum iz ovoga što imam. Moji pratioci i svi oni koji isprobavaju recepte sa bloga se okreću kvalitetu koji im nudim. Svaki recept je precizno napisan, postupci izrade objašnjeni, sve sam napravila i uslikala, i verovatno je mnogima to važnije od kvaliteta fotografije. I naravno, sve je jestivo i od kvalitetnih sastojaka. Zahvalna sam svojim pratiocima što isprobavaju recepte, ostavljaju komentare i traže savete, ali i pomažu da zadovoljim njihova interesovanja novim receptima. I kada mi se ništa ne fotografiše, ja se setim njih i nateram sebe da zabeležim i prezentujem napravljeno njima koji me svih ovih godina verno prate.
Na sledećoj strani očekuje vas Javorkin predlog jelovnika…
