Druga dijeta – drugi pristup
Sledeći put kad sam odlučila da se ozbiljnije pozabavim fizičkim izgledom – pazila sam da to ne naškodi mom zdravlju. Obratila sam se dr Jeleni Subotić, psihologu i nutricionisti.
Posle višesatnih razgovora o mom životnom stilu, navikama, ciklusima, izloženosti stresu i poslovnim obavezama, poslala me je na merenje masti i u laboratoriju da mi se uradi krvna slika.
Na osnovu tih rezultata i prethodno urađenog psihološkog profila, propisala mi je režim ishrane i fizičkih aktivnosti. Dakle, u obzir su uzete sve moje potrebe, što je vrlo bitno.
Sledeća dva meseca lagano sam skidala višak od pet do sedam kilograma i, što je najvažnije, metabolizam mi se ubrzao, te sam dugo nakon toga održavala težinu.
Iz krajnosti u krajnost
Problem devojaka i žena sličnih meni jeste to što ne uspevamo da postignemo kontinuitet, te što nam je “umerenost” stran termin. Čovek sam ekstrema. Znam koliko je to loše, ali priroda mi je takva da funkcionišem po principu “ili – ili”.
Ako redovno treniram, onda striktno vodim računa o tome kad i šta jedem, ne propuštam masaže i limfne drenaže, zaboravim na alkoholne i uopšte nezdrave napitke…
Tad nema slave, trpeze i proslave kojoj ne mogu odoleti. S druge strane, kad “ispadnem iz štosa”, odlazim u drugu krajnost – ulenjim se, što mog trenera izluđuje, i uživam u iću i piću.
Za povećanje težine “najzaslužnija” su lisnata testa i kalorični umaci, omiljeni krompirići, burek u “sitne sate” i pokoje pivce više.
Sve to rezultira ne samo povećanjem težine već i tromošću i malaksalošću. Trgnem se kad shvatim da sam potpuno van kondicije i da se zadišem penjući se na drugi sprat. Tad “lupim glavom o zid” i vratim se na zdrav put. Te faze traju po dva-tri meseca, s tim što pokušavam da se rešim neodgovornosti koja me povremeno obuzme.
