Pica je definitvno najpoznatije i najomiljenije jelo na svetu. Spada i među najstarijima, jer za nju nisu potrebni neki posebni sastojci. Ona može da bude posebna, jer prihvata sve namirnice i možete da imate samo svoj omiljeni recept.
Oko 500 godine pre nove ere, vojnici Darija Velikog persijskog cara, pekli su na štitovima neku vrstu hleba, na koji su dodavali sir i urme. U 3. veku pre nove ere, rimski istoričar Marko Porcije Katon, pisao je o okruglom testu koje je preliveno uljem, biljem i medom, a pečeno na kamenu.
Kada je paradajz stigao u Evropu, u 16. veku, dobilo se nešto najsličnije današnjoj pici. U Napulju je siromašno stanovništvo na testo dodalo paradajz, pa je tako i dan danas Napulj prestonica pice. Prva picerija pojavila se 1764. godine, što je i početak popularnosti ovog jela.
Pica u našim krajevima postala je popularna 70-ih godina prošlog veka, ali postoje priče da se pica jela u Beogradu i između dva svetska rata. Sad već pravimo pice i u zavisnosti od podneblja, novosadska, vojvođanska, srpska… Ali, i u zavisnosti od sastojaka, sa domaćom kobasicom, sa kulenom itd.
Ona koju jedemo i mi i ceo svet, jeste pica Margarita, po kraljici Margariti, koja je ovo jelo videla do seljaka na vašaru u Napulju. Njen kuvar na picu je dodao mocarela sir, bosiljak i paradajz, kako bi predstavljala boje italijanske zastave. U svetu su, kao i kod nas, jedu kaprićoza, četiri godišnja doba, meksikana, pica sa četiri vrste sira itd.
Ono što je i danas tajna, ali i umeće, jeste pravljenje testa za picu. Zato su pica majstori veoma cenjeni i dobro plaćeni u svetu. Međunarodni dan pice je 9. februar.
Autor: Life Content
Foto: Flickr
