Proja je staro srpsko jelo koje se pravilo isključivo od kukuruznog brašna mlevenog na krupno na seoskoj vodenici potočari, kašike masti i vrele vode, naravno i soli. Pekla se u velikoj tepsiji, da bude tanka jer je jedino tako, pretpostavljam, to moglo da bude iole prihvatljivo ispošćenim nepcima nekadašnjih ratara i stočara, koji su je jeli za doručak, pre nego što pred zoru krenu na njivu, za ručak, uz kupus ili neko drugo varivo kod kuće, najsiromašniji uz sirće – mladi luk naseckan, utrljan sa malo soli i preliven mešavinom, s dosta mešavine obične izvorske vode i sirćeta napravljenog od divljih jabuka, kao i negde na njivi, u šumi, u polju gde se ceo dan hoda za stokom koja pase… Ili za večeru, uz šolju tek skuvanog mleka, s parčetom sira i, ponekad, zimi, uz seckano dimljeno meso.
Sirotinjska hrana
Imućniji ni tada, kada se pojam torta na ovim područjima vezivao za patišpanj od šećera, jaja i brašna, mućen ručno dok domaćici „ne otpadnu ruke“ od mućenja, nisu prezali od toga da proju obogate dodavanjem kojeg jajeta.
Moj otac, koji za koji dan puni 80 godina, decenijama po dolasku u grad proju, onakvu kakvu smo majka i ja pravile po receptima nabavljenim u gradu, nije hteo da proba.
Ja sam proju jeo onda kada sam morao i ne pada mi pamet da je jedem sada kada „imam“ – odgovarao je stalno na naša ubeđivanja da proba ono što se svima ostalima jako dopadalo.
Da bi, jednog dana kada ipak nije odoleo nagovaranjima pa je zgrizao parčence, izjavio : – Ovo nije proja, ovo je torta! I od tada je proja počesto na našoj trpezi, bilo kao doručak ili večera, uz jogurt, sir, pavlaku, neki mlečni namaz i… štošta još, bilo kao zamena za hleb uz, recimo, kuvani kupus ili pasulj, za ručak. Ili kao sastavni deo predjela, kad se servira svečani ručak ili kad imamo goste.
Ajvar odlično ide uz proju. Zato, NAJBOLJI recept za pripremu ajvara o kome bruji Internet pročitajte OVDE!
