Kampanja SZO protiv zloupotrebe soli traje još od 1985., ali je malo zemalja uspelo da podigne svest ljudi o njenoj štetnosti. Procenjuje se da bi smanjenje unosa soli za samo 15 odsto u roku od pet godina moglo da sačuva devet miliona života
Autohtoni narod Janomano koji živi u brazilskim prašumama uopšte ne dodaje so hrani. Prosečan pritisak populacije je 95/61 mmHg („gornji“ i „donji“) i nije uobičajeno da se sa starenjem povećava. Sav ostali svet, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, konzumira oko deset i više grama dodate soli na dan (preko onoga što hrana prirodno sadrži), iako već godinama važi preporuka SZO da dnevni unos nikako ne bi trebalo da pređe pet grama. Preporuku, kako izgleda, bar delimično uvažavaju bogatiji i obrazovaniji, mada, po regionalnim i državnim statistikama najmanji zabeležen unos soli i dalje prelazi pet grama.
Istraživanja, istovremeno, odavno i uporno dokazuju pogubno delovanje soli na krvni pritisak, a time i kardiovaskularno zdravlje. Procenjeno je da bi smanjenje unosa soli za samo 15 odsto u roku od pet godina moglo da sačuva devet miliona života. Dokazano je da samo smanjenjem ili izbacivanjem soli krvni pritisak može da se vrati u normalne vrednosti. Kardiovaskularna oboljenja, kao infarkt i šlog, jesu najveće ubice u civilizovanom svetu, ali to nije jedina šteta koju preterano soljenje nanosi organizmu. Previše soli oštećuje bubrege, a novije studije pokazuju da povećava rizik od raka želuca i degradira kosti, odnosno pojačava osteoporozu. Štaviše, istraživački timovi dva prestižna američka univerziteta, Harvard i MIT, došli su do zaključka da višak soli remeti i imunološki sistem i otvara put nastajanju autoimunih oboljenja kao što su multipla skleroza i dijabetes. Nije čudo što je medicinski časopis „Lanset“ nedavno uvrstio so među „najveće ubice“, uz duvanski dim i holesterol.
Iako kampanja Svetske zdravstvene organizacije protiv zloupotrebe soli traje još od 1985, malo je zemalja koje su uspele da podignu svest ljudi o njenoj štetnosti i smanje potrošnju. Jedna od njih je Japan, gde je šezdesetih godina potrošnja soli bila rekordna, druga Finska, u kojoj već 30 godina traje državna kampanja protiv soli. Ostale kampanje su imale iznenađujuće slab rezultat. Na primer, u Velikoj Britaniji za šest godina „državne poduke“ potrošnja soli pala je samo za jedan procenat i čim je kampanja stala vratila se na staro. Bolji rezultat postigao je gradonačelnik Njujorka Majkl Blumberg time što je sklonio slanike sa stolova i šankova u restoranima i ubedio 21 industriju hrane da smanje sastojak soli u proizvodima.
Kašičica soli na dan, tih pet grama koje Svetska zdravstvena organizacija preporučuje, već je mnogo više nego što je organizmu potrebno. Istraživanja pokazuju da osim u slučaju sportskih i drugih aktivnosti tokom kojih se znojenjem iz tela izbacuje više minerala, ljudskom organizmu ne treba više od jednog grama soli na dan, a toliko dobije i bez dosoljavanja, iz namirnica i vode. Reč je, međutim, o prirodnim namirnicama. U industrijski pripremljenoj ili hrani skuvanoj u restoranima već ima mnogo više soli nego što iznosi preporučena dnevna doza. Čovek koji bi odlučio da izbaci svu nepotrebnu so morao bi da kupuje isključivo prirodne namirnice i sam ih kuva, jer sva gotova hrana, uključujući i slatki keks, već sadrži više soli nego što mu je potrebno. O tome govori podatak da samo 36 odsto unete soli potiče iz kuhinjskog slanika, sve ostalo je već u namirnicama koje su kupljene gotove.
Ima li smisla čitati etikete? Ne mnogo, jer se količine soli ne navode precizno. U stvari, u mnogim vrstama hrane se uopšte ne navode. Na primer, jedan od najvećih izvora soli u ishrani je – običan hleb. Njime se, u proseku, unese više soli nego mesnim prerađevinama, iako se ove druge konzerviraju pomoću slanog rastvora i stoga sadrže „užasno mnogo“ soli.
Izvor: novosti.rs
