Sve je više zavisnih od hrane, pre svega od slatkiša i slanih grickalica. “Začarani krug” nije stečen, već naučen. Zalogaji mnogima kao uteha.
Čokolade, slatkiši, gazirana pića i sve namirnice koje sadrže rafinisane ili koncentrisane šećere izazivaju kod čoveka najveći stepen zavisnosti! Naučni ogledi su pokazali da kada jednom aktivirani receptori na jeziku “jave” mozgu “slatku” informaciju, mozak to pamti doživotno. Tada, kako upozoravaju stručnjaci, nastaje psihička zavisnost. Najopasnije je, međutim, što šećer izaziva ne samo psihičku već i fizičku zavisnost.
Čovekovo telo, objašnjavaju nutricionisti, nije evolutivno naviknuto na sadašnju zloupotrebu učestalog uzimanja velikih količina šećera. Što dobije više koncentrovanih ugljenih hidrata, organizam sve manje šećer koristi kao energent, a sve više ga pretvara u masne naslage.
– Zavisnost od hrane nije stečena već naučena, nije fiziološka i ne zavisi od organizma nego, prvenstveno, od psihološkog stanja – naglašava Jelena Subotić Krivokapić, psiholog i nutricionista. – Reč je o složenom sadejstvu genetskih, bioloških, socijalnih, porodičnih i individualnih psiholoških činilaca. Ova zavisnost, zapravo je najbrži način da se zavisnik oseća bolje, i da ujedno “zaboravi”, izostavi i ne bavi se direktno stvarima koje ga muče. Ovako, on polako ulazi u “začarani krug” zavisnosti koji polako postaje smisao sam za sebe. Hrana postaje primarni način regulisanja osećanja, sastavni deo stavova, razmišljanja, ponašanja i, jednostavno, prestaje da bude hrana, već uteha.
Slane grickalice mogu biti opasnije od slatkiša jer sadrže i trans-masti, pogubne za ceo organizam. Njihovi proizvođači, međutim, često pribegavaju jednom triku. Naime, znajući da se grickalice jedu dok se sve ne pojede, pakuju ih u sve veća pakovanja nazivajući ih “porodično”, “džambo” ili “gratis 20 odsto”. Na većini grickalica obavezna je i crvena boja koja je dodatni podstrek da se pojede veća količina grickalica.
Prema rečima Jovane Bešević, savetnika za psihologiju ishrane, čovek je, dok je živ, “zavisan od hrane”, pa je dijagnoza zavisnosti od hrane na osnovu sličnosti sa bolestima zavisnosti vrlo problematična. Stručnjaci, ipak, taj pojam koriste.
– U prilog toj ideji idu i eksperimentalni nalazi koji pokazuju da hrana, a naročito ukusna, visokokalorična, koju ponekad zovu i “hrana za dušu”, aktivira iste moždane puteve i centre za osećaj zadovoljstva kao i neke vrste opijata – kaže Beđević. – U mnogobrojnim istraživanjima uočeno je, takođe, da količina hrane koju je potrebno uzeti s vremenom raste, gubi se kontrola nad jelom, hrana se kompulzivno nabavlja i jede, a postoji i žudnja za hranom.
Neki od simptoma ove “zavisnosti” su želja za hranom uprkos osećaju sitosti, prejedanje tokom obroka, jedenje do granice “pucanja”, ali i preokupiranost hranom, vremenom, količinom i sadržajem obroka. Problem je i konstantno grickanje, uzimanje hrane noću, jedenje tokom gledanja televizije… Postoji, kaže Beševićeva, i emocionalno jedenje. To je nastojanje da se hranom potisnu neprijatne, nepoželjne emocije kao i strah, bes, dosada, tuga ili usamljenost. U tom slučaju hrana, bilo da je reč o pripremi, samom činu jedenja ili okupiranosti dijetama i kilažom, može dobro da odvuče pažnju od suočavanja sa pravim, istinskim problemom.
Izvor: Novosti
Foto: Thinkstock
